Koliko truda, umeca i vremena je potrebno da bi se sagradio jedan most?
Mnogo!
I na kraju opet ne ispadne bas onako kako smo ga zamisljali… ili mu prilaz ne bude savrsen, ili bude nesiguran, ili mu posle par godina popusti neki deo.
Nikada nisam ni pomislila kako izgleda izgradnja jednog mosta koji ce spojiti dva grada, naselja ili samo prevesti ljude preko vode, ali sam zato u gradnji mostova medju ljudima vrlo iskusna.
Sa mostovima medju ljudima to ide mnogo lakse.
Gradila sam mostove cesto i vrlo lako. Neki su trajali duze od ovih pravih, neki su se rusili brzo ali nikada nisam izgubila volju za novim gradnjama.
Nikada nisam imala projekte, nikada nisam imala planove, ulagala sam samo poverenje i nadu da ce mostovi trajati.
Zelela sam da traju.
Moj najveci uspeh je izgradnja sarenog mosta sa mesecom i zvezdicama iznad njega.
Velicanstveni svetlucavi most koji je dobio ime vecnost.
Verovala sam da niko to ne bi mogao bolje.
Bio je cvrst, postojan, siguran… bio je moj.
Napadali su ga mnogi, bombardovali ga raznim oruzjem, spaljivali ga recima i delima, a on je stajao i svetleo u svoj svojoj lepoti prkoseci vremenu i ljudima.
Preko njega nije mogao svako, mogli su samo posebni, i zato je i trajao.
Posebni su cuvali njegovu posebnost.
Godisnja doba, vetar i kisa, sareno lisce i bele pahuljice samo su doprinosile njegovoj lepoti, i uzivanju setacima.
To je bio most o kome se pricalo, i oni koji su ga voleli i oni koji su bili protiv njega odavali su priznanje njegovoj lepoti i postojanosti.
I znali su da mu ne mogu nista!!!!
A onda, jednog dana…. most je nestao.
Ne, nije se srusio, jednostavno je nestao.
Setaci su se uplasili lepote i jednostavnosti mosta i jednostavno su sisli sa njega. Ugasili su ga iz straha, onog neobjasnjivog da se ne desi nesto lose.
Od tada vise ne gradim mostove, Vise ne verujem da je to moguce, i ne zelim drugi most, nemoguce je sagraditi dva puta takvo savrsensto.
Jos uvek se nadam… i jos uvek ga ponekad vidim, zasija zasareni mi svet i nestane.
